Rudničani vole da idu na sabore. Tu igraju i pevaju, skaču skoka junačkoga i bacaju kamena s ramena, a i ruse. To su im još vrlo mile zabave u kojima se ogleda muška delikatnost i samopouzdanje i koje uzdiže ponos kod čoveka. Manje drže trku peške i na konjima, a retko se vidja gadjanje u biljeg iz pušaka, manj na svadbama. Vole gusle da slušaju i one su u rudničkom okrugu još u dobrim kreditu. Glas gusala odjekuje po većem delu rudničke nahije, osobito po planinskim i krševitim krajevima i neretko će se u svakome skoro selu gusle naći. Oko dobrog guslara, na saborima i vašarima, videćeš gomilu svetine, raznog pola, gde je krug napravila pa sa razrogačenim i zamišljenim pogledom, poluotvorenim ustima, sa najvećom pomnjom sluša sve ono što pevačeva fantazija stvara, i rekao bih, hoće sve reči da proguta. Kolo pada spram dobrog guslara. Rudničani su vrlo milosrdni. Slepci i bogalji na saborima i vašarima uvek dobru milostinju dobiju.

Svaki Rudničanin retko da će proći pored prosjaka a da mu nešto ne udeli pa ma baš i nemao od toga u izobilju. Ovo se tiče oba pola. Dobri su igrači i veselog su temperamenta. Pevači su obični, pevaju sve po dvoje u glas, prikloniv glavu jedno drugom. Oni polažu dosta na spoljašnost, zato vole lepo ruvo i oružje i kicoši su, skoro svakom Rudničaninu i Rudničanki ako nema mnogo godina naćićeš u džepu crnu okruglu kutijicu sa ogledalcetom, na kome se često ogleda, te da vidi kako izgleda. Pobožnost i moral su u dobrom stanju, osobito prvo. I piće voli rudničko okrug, poglavito rakiju a zatim vino. Rudničani su dobri vojnici, imaju naklonost k oružju, bistri su i brzo ponjaju ono što im se kaže. U radu su čvrsti i izdržljivi, u svađi inadžije i osvetoljubivi, naklonost za lopovluk i razbojništva nemaju.Jovan Mišković, đeneralštabni poručnik, 1872. godina

Pop Jovan Krstić iz Jarmenovaca, podigao je crkvu sa narodom i školu u crkvenoj porti. Sa bratom Gajom imao je, na starom putu pored Jasenice, drumsku mehanu koja je postojala više od devet decenija. Sećanje na čoveka pametnog i duhovitog ostalo je i u dosetkama koje se i danas pamte. Putujući na konju stigne pop Jovan do starog drvenog mosta na Moravi kod Čačka. Čuvar mosta ga zaustavi da naplati mostarinu za prelaz. Koliko se plaća, zapita pop Jovan. Groš za konja i dvaes para za čoveka, odgovori ovaj. E, ti se skloni da ja prođem. Podamnom nije konj već kobila, a ja nisam čovek nego pop, dobaci pop Jovan i ode preko mosta.Milan Đ. Milićević, 1856. godina

Ne samo da Srbin prima gosta svojega, već ga uvek sa željom čeka. Gost njegov nikad k njemu ne dođe nedočekan, prije nego u kući, prima ga u srcu svome. Gostoljublje je svetlost kuće, razgovor duša, dar dobrote. Čini se da ima nečeg zakonitog u onome stihu koji često u pesmama dolazi: Ruke šire, u lice se ljube. Srbi ljube stranog gosta kao poslanika Božijega, stranca silnika ne mrze, ali za njega ne mare – i potlačeni osećaju da su viši od njega. Ne znajući mrzeti neprijatelja svoga, oni doista pokazuju da su bolji od njega! Za njega ne mare, ne radi oholosti ili prezrenja, nego zato što se ne boje oholosti njegove. Drže se daleko od nepravednoga, tek toliko koliko je dosta da se ne pokažu strašljivi ili prodati. Kad su uvređeni, udare, pobede i odu.Nikola Tomazeo, 1844. godina

Kad se izvesno vreme nisu sretali Srbi se ljube tri puta. Najvažniji je onaj poslednji poljubac kao ognjeni pečat na obrazu svakog. Kad se nisu već odavno videli, Srbi se ljube tri puta, u ime Života, u ime Smrti, i u ime Časti...Đeo Bogza, Rumunija