Srbijanska sela i gradovi
Zagađena prirodna sredina posledica je čovekovog bezobzirnog ponašanja i nekritičkog delanja u korist sopstvene štete. U sveopštoj eroziji duha i morala jedino su nabujale ružne i primitivne navike koje nikad nisu bile odlika srpskog naroda. Dakle, ne zagađuje se samo prirodna sredina nego i ljudski duh. Uostalom, i Car Dušan je u svom Zakoniku imao odredbe koje su se neposredno ticale zaštite i čuvanja zemljišta i ljudskih staništa. Ovu našu sumornu svakodnevnicu nalazimo u upečatljivom zapisu „Turbo folk“ Živojina Pavlovića.
„Zemlja ustalasana, mahom nepoorana- urasla u korov i šiblje. Voćnjaci puni roda koje niko ne bere. Stara kućišta pusta, posrnula, u raspadanju. Prazni ambari, mrtve štale, nevezani kerovi u hladu pod satrulelim tarabama i pijanim plotovima nadomak ogromnih, neukusno raskošnih i nesvrsishodnih trospratnica, namenjenih taštini i nadmetanju. Ograde od livenog betona ili kovanog gvožđa. Nadstrešnice nad traktorima, kombajnima i u blato ulopanim mercedesima. Farme bikova, kokošaka nosilja, tovljenih svinja. Plastenjaci sa zimskom zelenom salatom i ranim paradajizom. Prepune trpeze telećih čorbi, sarmi od kiselog kupusa, prasećeg i jagnjećeg pečenja. Vašari, šatre, svadbe, krštenja, sahrane i ispraćaji u vojsku; Kamioni pretovareni teškim nameštajem; Kupatila u kojima se niko ne kupa; Klozeti u kojima niko ne vrši nuždu. Iza nagomilanih zbrda-zdola zbubanih teških, u šreh sazidanih zdanja uzdižu se, nabacana uz stajske zidove, brda neprevrelog, u mokraću ogrezlog gnojiva, dok se njive zasejane pšenicom, kukuruzima ili suncokretom zaprašuju hemijskim preparatima protivu insekata i ptica. Nakraj sela nadzire se groblje načičkano staklenim grobnicama i kapela mermenih zidova, aluminijumskih vrata, bakarnih kupola i pozlaćenih krstova. U kapelama i povrh svežih humki leže flaše vina i rakije, zastruzi sa sirom, panice i tanjira sa mesom, poskurice, gibanice i torte, tamjan i sveće za pokoj duši pomrlih od visokog krvnog pritiska ili izginulih u kafanskim tučama i saobraćajnim nesrećama. Škole prazne. Kafane pune. U opustelim domovima starci i starice na umoru.
A umesto ptičijeg cvrkuta ili konjske njiske iznad serbske seoske idile razleže se sa tranzistora ili televizijskih zvučnika veseli jecaj Šabana Šaulića, Dzeja Ramadanovskog ili Turbo-folk-sex bombe Cece Veličković. No ta vriska (ili ropac) ne nastaju na našim pašnjacima pred kolibama i sred proplanaka u drevnim stoletnim hrastovim šumama, već u radiofonskim studijima televizijskim emisijama mnogobrojnih, silnim fakultetima ukrašenih serbskih gradova.
Jer, od Herceg-Novog, Knina i Trebinja pa do Zaječara, Boljevca i Negotina i od Apatina, Sombora i Kanjiže pa do Pirota, Leskovca i Vranja, sadašnje ulice a bivše varoške sokake, nekadašnje kovačnice a današnje fabrike, nadleštva, škole i bolnice, robne kuće i samousluge, pijace, i periferijske straćare i pseudourbane stambene kazamate, i nekadašnje gospodske vile ili trgovačka, doktorska, advokatska, fabrikantska bivša velelepna zdanja, naselili su seoski došljaci, prognani iz prirode, lišeni ljubavi, prepušteni dzungli lažne ponude i nasilne potražnje iz kojih se, kao iz zmijskog jajeta, ili demonskih larvi, legu bes, mržnja, i osećanje potpune i biološke i moralne izgubljenosti. A to znači: Primitivizam, rđav ukus, unakaženi jezik, „Bela kuga“ i neutoljena potreba za osvetom i razaranjem.“
