Rudarstvo
Praistorijsko rudarstvo na Rudniku vezano je za ranu metalnu eru, prelaz iz bronzanog u gvozdeno doba, takozvani halštatski period, u vreme preko 3.000 godina pre Hrista. Rudnik je tada bio naseljen Ilirima što pokazuje pronalazak bronzane ostave od 47 predmeta (vrhovi kopalja, fragmenti srpova, igle, ukrasi od bronzane žice, grivne sa ornamentima, alke, bronzane sekire). Halštatski stanovnik Rudnika je najpre skupljao ili lomio komade sa rudnih izdanaka i veoma lako dolazio do bakra koji je prerađivao u oruđa, predmete ili bronzu. Zahvaljujući zajedničkoj pojavi bakarnih ruda i kvarca (gorski kristal), izrađivana su rudarska oruđa, masivni kameni batovi – maljevi dok je gorski kristal služio kao sirovina za sečivo u proizvodnji kamenih oruđa i oružja. Arheološko nalaz sa praistorijskog rudnika Prljuša lokaliteta ispod vrha Malog Šturca, velikim delom se sastoji od kolekcije kamenih batova koji su siguran znak najstarijeg rudarstva, čija se upotreba zadržala sve do kasnog bronzanog doba. Ovo nalazište je, u isto vreme i jedinstvena pojava u praistorijskom rudarstvu jer se na jednom mestu odvijala eksploatacija metalnih i nemetalnih sirovina.
Kad su Kelti, koji su kao osvajači prodrli u ove krajeve u IV veku stare ere, već su znali sa gvožđe i imali su gvozdeno oružje, pa su nastavili da se bave rudarstvom na Rudniku i okolini. O rudarstvu na Rudniku u antičko doba postoje nesumnjivi dokazi. Iako nema pisanih podataka zna se da su se Iliri i Kelti interesovali za eksploataciju ovdašnjeg rudnog blaga. Oblast severne Srbije, u starom veku, dugo je naseljavalo keltsko pleme Skordika. Starosedeoce Ilire i pristigle osvajače Kelte sa Rudnika su potisle rimske legije. Na zapadnim obroncima planine, V. i IX. rimska legija imale su ovde svoje naselje. Rimska provincija Gornja Mezija obuhvatala je najveći deo današnje Srbije. Ona je nastala u I veku nove ere kao rezultat borbi sa ostacima Ilira i Kelta. Rudno blago Rudnika i okoline privuklo je pažnju Rimljana jer im je ruda bila neophodna za izradu novca i oružja. Rudarstvo (res metalica) je imalo veliku važnost za život rimskog carstva. Ono je i činilo okosnicu gornjo mezijske privrede i u tome je ležao najveći značaj ove teritorije za ekonomiju celog Carstva. Kako su rude sa Rudnika bile srebrnosne i čak zlatonosne, ovde su se razvile topionice i kovnice. O tome svedoče rudarska oruđa i ostave srebrnih kultnih predmeta sa rimskim oznakama Simplici nego i arheološki ostaci hramova, nekropola i nadgrobnih ploča sa kojih se nedvosmisleno utvrđuje aktivno prisustvo Rimljana u ovim krajevima. Masivni hram Majke Boginje Zemlje (Terra Mater) zaštitnice rudara i rudnika, obnovio je Kasje Ligurinac, prokurator – namesnik cara Septimija Severa o čemu svedoči kamena ploča nastala povodom završetka obnove svetilišta u vremenu između 193. do 196. godine Septimijeve vladavine.
O rimskom prisustvu svedoči i bronzana ženska mala figura. Skulptura prikazuje nagu ženu u ležećem položaju sa rukama pod glavom slobodno i nemarno rastavljenih bedara. Bronza je obrađena izuzetno precizno, realistički dočaravajući svaki deo ženskog akta urađena majstorski vešto i umetnički lepo. Interesantno je da je pronađena u pečenom zemljanom kalupu što navodi na činjenicu da je ovde postojala umetnička livnica obrazovana za izradu umetničkih skulptura za potrebe Carstva. Postoji takođe, nađena na istom lokalitetu, minijatura rimskog ratnika koji upravlja konjskim tropregom u trku, iz vojničke dvokolice sa podignutom desnom rukom i kopljem u njoj. Impresivno!
Više od jednog milenijuma prošlo je od boravka Rimljana na Rudniku do prvog pomena Rudnika 27.10.1296. godine.O Rudniku u srednjem veku i Nemanjićima na Rudniku dosta podataka se može naći u numizmatici, zapisima i dokumentima dubrovačkih trgovaca koji su bili na Rudniku. Posle Brskova, gde se kovao novac sa latinskim natpisima, od 1300. godine novac se kuje na Rudniku, koji u srednjem veku doživljava neviđeni uspon. To je novac kralja Dragutina i ujedno prvi srpski dinar sa ćiriličnim natpisom. Na prelazu dva veka 1299. godine dolazi do sukoba kralja Milutina i Dragutina. U projektu mirovnog ugovora iz 1301. godine Rudnik pripada kralju Dragutinu i ostaje u njegovom posedu do njegove smrti 1316. godine. Na saboru neposredno pred smrt Dragutin je vlast predao sinu Vladislavu.
Do sukoba Stefana Dečanskog i Vladislava 1323. godine je došlo zbog prihoda koje je Rudnik donosio. Krajem 1323. godine Rudnik je u posedu Stefana Dečanskog. Stefan Dečanski kuje novac sa natpisom „Stefan Uroš kralj treći". U vreme vladavine Stefana Dečanskog Rudnik je ustrojen kao i svi ostali gradovi na jugu države. U kraljevo ime gradom je upravljao vojni i civilni zapovednik. Uspon Rudnika u srednjem veku je trajao nešto više od 150 godina, od kraja 13. do polovine 15. veka, kada Despot Stefan Lazarević 1412. godine donosi „Zakon o rupama" (Zakon o rudnicima).U vreme raspada srpskog carstva Rudnik se nije mogao nesmetano razvijati. Prvo je bio u sastavu moćnog kneza Vojislava Vojinovića do njegove smrti 1363. godine. Posle njegove smrti pripao je njegovom si-novcu Nikoli Altomanoviću 1367. godine. U tom trenutku srpsko car-stvo se nalazilo u potpunom rasulu. Nikolina prestonica je bila u Uži-cu a Rudnik je bio najbogatije mesto. U sukobu sa Lazarom Hrebeljano-vićem izgubio je Rudnik krajem 1370. godine.
U jesen 1389.godine posle Kosovske bitke, ugarski kralj Žigmund je često upadao u Srbiju. Neki izvori govore da je dolazio sa vojskom do Rudnika. Knez Stefan Lazarević je držao Rudnik do svoje smrti 1427. godine. Dubrovačka kolonija na Rudniku je doživela snažan uspon u srednjem veku i postala brojno najjača i najaktivnija. Podaci iz toga perioda su brojni i raznovrsni, od lista carinika, vlasnika nekretnina, sudskih sporova i presuda. Nešto manje brojna je bila kolonija Kotorana na Rudniku. Posle smrti despota Stefana 1427. godine, u rudničkom kraju je zavladao strah od Turaka pa su se dubrovački trgovci sklonili u Ostrvicu. U doba despota Đurđa Brankovića, uz Smederevo, Rudnik je jedna od despotovih prestonica. Ozbiljniji turski napadi na Ostrvicu i Rudnik počinju 1439. godine. Iste 1439. godine na Rudniku je već sedeo turski kadija sve do 1444. godine kada je Segedinskim mirom Rudnik vraćen, sa još 23 grada, despotu Đurđu.
Rudnik je spadao u ona mesta gde su se dobijali razni obojeni metali. Pored srebra i olova vađen je naročito i bakar. Koliko se iz poznatog materijala može zaključiti da je Rudnik davao više bakra nego ikoje drugo srednjovekovno mesto. Rudnički bakar je upotrebljavan u Dubrovniku za livenje topova. I pod Turcima Rudnik je ostao znatan proizvođač bakra. Dubrovčani se na Rudniku javljaju kao vlasnici nekretnina, dućana, kuća i rudarskih okana i kola, kao i službenici carine. Zakup carine od vladara na period od godinu nije predstavljao samo ubiranje carine, već se carinici pokazuju kao organi vlasti. Podatak o iznosu zakupnine za rudničku carinu pruža nam mogućnost da odredimo značaj Rudnika u odnosu prema Srebrenici kada su ova dva najveća rudarska centra dostigla svoj najveći uspon. Po visini zakupa, prema podacima iz 1417. godine, srebrenička carina je data u zakup za 3100 litara srebra, a rudnička za 2400 litara srebra. Nema pisanih podataka o padu Rudnika pod tursku vlast, ali se pret-postavlja da je Rudnik pao 1458. godine, a padom Smedereva 20. juna 1459. godine konačno je Srbija pala pod tursku vlast. Rudnik pripada Smederevskom sandžaku. Sedište rudničke nahije je u Ostrvici koju su Turci nazivali „Srfiče Hisar". Dolaskom Turaka Rudnik gubi na značaju, deo stanovništva napušta Rudnik, a sa njima i veliki broj dubrovačkih trgovaca. Turci su na Rudniku na levoj obali Jasenice osnovali svoje naselje.
Razvijajući Rudnik kao rudarski i trgovinski centar turska vlast je sagradila jako utvrđenje na potezu današnjih Gradova, gde su vidljive ruševine turskog utvrđenja. Turske vlasti su razvijale rudarstvo isključivo za livenje topova i topovskih đuladi na Rudniku. U 17. veku Rudnik se ne pominje kao rudarsko mesto zbog osiromašenog rudišta i odlaska nemačkih rudara Sasa. Za vreme Prvog ustanka rudarstvo na rudničkoj planini bilo je zavijeno velom tajne. Ruski diplomatski predstavnik u Beogradu Rodofinikin nije o rudničkom rudarstvu izveštavao čak ni kneza Prozorovskog u Rumuniji. U vreme pisanja ovog pisma, 1808. godine na rudničkim rudištima se uveliko radilo. Bila je proradila čak i topionica. Ustanička vlada, jasno se vidi, imala je svojih tajni u vezi sa rudničkim rudarstvom. Rudarstvu na Rudničkoj planini ustanička vlada je posvetila punu pažnju. Krajem 1808. godine i sam Karađorđe je obilazio rudničke rudare i čašćavao radnike, zajedno sa ruskim izaslanikom Rodofinikinom. U vreme Prvog ustanka Srbija je bila preplavljena austrijskim uhodama i špijunima jer su se Austrijanci posebno interesovali za rudarstvo pošto su, iz vremena austrijske okupacije Srbije posle Požarevačkog mira (1718-1738) imali sigurne podatke o rudarstvu i sadržaju svih rudišta u Srbiji, a posebno Rudnika.
Prema raspoloživim podacima za vreme Drugog svetskog rata nemačka okupaciona vlast nije ekslopatisala rudu sa rudničkih rudišta. Do ponovnog početka rudarstva na Rudniku došlo je 1948. godine kada su upisane prve četiri rudarske nadnice. Prijem radnika se nastavlja u toku 1949. godine sve do zvaničnog osnivanja preduzeća 5-og januara 1950. godine.
Rudarska Slava
Sveti Velikomučenik PROKOPIJE
Nastavljena je prekinuta viševekovna tradicija rudarske slave. Osvećenje okna i sečenje slavskog kolača obavio je paroh majdanski jerej Joviša Zečević 21. 07. 2005. godine. On je tom prilikom rekao:
Poštovani Gospodine Vukobratoviću, domaćine ovoga doma, uvaženi gosti dragog nam domaćina, dragi trudbenici i satrudnici domaćinovi... U Svetom jevanđelju, tamo u onom odeljku koji se u autorstvo pripisuje Sv. apostolu Luki, stoji i ovakva rečenica: "BEZ MENE NE MOŽETE NIŠTA UČINITI". Ove reči izgovorio je Hristos, sin Boga živoga, izgovorio je Isus Bog u telu čoveka i uputio ih najpre svojim učenicima, a potom svojim sledbenicima u vekove i vascelom rodu ljudskom. I niko se pre njega ni posle njega nije usudio da ponovi snagom svoga autoriteta, ma kakav on da je, pomenute Hristove reči. I sledstveno tim rečima Hrista Spasitelja i mi smo se danas našli na ovom sabranju, osvećenjem ovoga doma i prinošenjem hleba životodajnog na molitvenu žrtvu zaštitniku rudarstva i rudarenja sv. velkomučeniku Prokopiju, nismo samo uspostavili ponovo prekinutu osveštanu vekovnu tradiciju već i mnogo više od toga. I kada se čovek u molitvi obraća Tvorcu svome, on u primislima svojim ima i korpus želja koje obično ne imenuje, ne izgovara. Za njih znaju samo on i Tvorac nebeski. Ja ću prekršiti danas ovo važeće pravilo pa ću javno izneti svoje želje koje su mi se rojile u srcu i umu dok sam danas sricao reči ovih molitava. Kažu da rudarski hleb ima devet kora. Želeo bih da se bar neka korica ovoga hleba umanji kako bi ovaj hleb rudarski bio što pitk-iji i što slađi. Želim svim srcem da službeno osoblje ovoga kolek-tiva ulazi na svoja radna mesta u ove prostorije radosno kao u dom svoj a rudarima svih smena da sa osmehom i mirom u duši ulaze i izlaze iz rudarskih okana. I želim vama, gospodine Vukobratoviću, miran san. Ako ga budete stekli, bićete veliki bogataš. Mnoge od svojih planova pre-pustite velikom planeru nebeskom, onom koji daje i koji uzima, a Vama neka ostane što manje briga i što manje noći besanih. Neka Vam tragovi mirišu čoveštvoM a u Vašim rukama neka se sve pozlati. Neka je srećno i od Boga blagosloveno!
