Arsenije Loma
Vojvoda Arsenije Loma dolazi u red onih ratnika koji su svom snagom stali na branik slobode narodne, a slobodnu otadžbinu svoju videli nisu. I za njega se može reći, kao i za tolike druge, da je umro na granici Obećane Zemlje. Loma se rodio u rudničkom Kačeru u selu Dragolj oko 1770.god. Preci su mu došli iz Gojne Gore, a dalje poreklo možda treba tražiti u Pivi. Kada je buknuo Karađorđev ustanak Loma je morao imati preko 30 godina i već je kao buljubaša vodio okršaje protiv Turaka. Vojničkim poslom Loma se morao naučiti znatno ranije, a možda i kod Stanoja Glavaša. Sa sigurnošću se tvrdi da je Loma učestvovao i u Orašcu na biranju vođe prvog srpskog ustanka, kao i da je u njegovoj kući u Dragolju u to vreme napravljen važan dogovor o ustanku.
U prvoj velikoj pobedi ustanika, osvajanju Rudnika, februara-marta 1804.god. pored Karađorđa učestvovao je i Loma sa saborcima Lazarom Mutapom, Milanom Obrenovićem, Kara Petrom, Janićijem Đurićem, Stanojem Glavašom, Jovanom Lazićem i drugim viđenijim Rudničanima. Pred mrak, 18.februara, Karađorđeva vojska bila je pred velikim gradom Rudnikom, a 19. februara pozvani su Turci na predaju. U zoru, 20.februara, četiri hiljade ustanika napalo je Turke. Bekstvom drumom za Čačak, zloglasni Sali-aga Đevrić, brat dahije Kučuk-Alije, starešina turskog grada na Rudniku izbegao je smrt. Time je 6-og marta oslobođen od Turaka prvi grad Srbije, odnosno ovo je bila prva pobeda Srba nad Turcima od kosovske bitke do tog vremena. Loma, zajedno sa Mutapom, kreće na Čačak te uz pomoć Milića Drinčića sa 300 konjanika grad biva oslobođen 24. marta. Slede pobedničke bitke za Užice i Karanovac (Kraljevo). Posle vojevanja u Sandzaku Loma dovodi živalj iz tog kraja u opustelu Šumadiju( Navodi se da je došlo 74 familije, koje danas čine starosedeoce ovog kraja).
Istorijski izvori navode Arseniju Lomu kao vojvodu još od 1806.god. od velikih bitaka i pobeda na Mišaru i Beogradu. Međutim, zvanično je Loma postao vojvoda, kao i druge rudničke starešine, Milić Drinčić i Lazar Mutap tek 1811.god. Malo je vojvoda Loma imao mirnih dana u toku Prvog ustanka. Sa svojim Kačercima išao je s fronta na front, ali je izgleda najviše ratničkih dana proveo na Deligradu, na veoma važnom utvrđenju između Ražnja i Aleksinca. Kuršid-paša postupa tada lukavo - obilazi Deligrad, napada Srbiju i brzo stiže do Beograda. Vožd, sa mnogim ustaničkim vođama, 21.septembra 1813.god. prelazi u Austriju. Loma drži Deligrad dugo posle pada cele Srbije. Videvši krah ustanka vraća se u svoj kraj, brani rudničke zbegove, tako da u ovom kraju nije bilo velikih odmazdi i zuluma. Loma, zajedno sa nerazdvojnim saborcima Lazarom Mutapom i Milićem Drinčićem, ali i Milošem Obrenovićem, dakle najviđenijim Rudničanima, ne prelazi Savu.
Stanje u Beogradskom pašaluku nije nikad bilo gore, niti Turci suroviji. Posle prvog i nečuvenog krvavog čišćenja Srbije od turske sablje, kad je osetio da nema drugog izlaza i da nešto može da učini za narod, Miloš Obrenović se predao u Takovu Ali-agi Serčesmi, a ovaj mu je ostavio sablju kao znak dostojanstva. Čim je narod čuo za ovo, poče dolaziti svojim domovima iz zbegova. Miloš pozove vojvodu Lomu, Mutapa i Drinčića da se, sa izvesnom garancijom, predaju Turcima što oni i učine. Loma odbija da ide na noge beogradskom veziru Sulejman-paši, osećajući da će nastradati kao Stanoje Glavaš. Turski plan je bio isti kao i 1804.godine u seči knezova. Zato se prvi ljudi dogovaraju i bez Miloša Obrenovića šta dalje da čine, sklanjajući se sasvim od turske sile. Drugog izlaza nije bilo osim novog ustanka. Već 8.februara 1814. godine u Topčideru nalazimo vrlo agilnog Lomu koji je najaktivniji u pripremi novog ustanka. Najpoznatiji su oni sastanci u Rudovcima i Vreocima pošto su na njima donete konačne odluke o dizanju na oružje i bez Miloša Obrenovića. Zbog sve goreg stanja i turskog zuluma srpski prvaci prave dogovore prvo u Topčideru zatim Lominoj kući u Dragolju pa kod Nikole Milićevića u manastiru Vraćevšnica. Donosi se odluka da se ustanak podigne, ako treba i bez Miloša Obrenovića. A ako on ne prihvati da se ubije da ne bi stao na tursku stranu. Izgleda da je Loma vodio glavnu reč i dobio pravo da Miloša Obrenovića ubije ako se ne prihvati voćstva.
Loma je bio svestan da bez Miloša ustanak ne može da uspe, a posebno ne, ako je na protivničkoj, turskoj strani. Potvrđuju to i njegove reči u Rudovcima: „Da nikada ništa od ovoga dogovora biti ne može, ako i Miloš rudničke nahije sadašnji knez, i to s nama ne pristane. Da će gledati da Miloša narodnom ustanku privoli, a ako ne htedne, da će ga on kao Turčina smatrati i u prvoj ga zgodnoj busiji ubiti, da ne služi ni Turcima, kad neće svome prejadnome narodu. . " Dok Miloš okoliša i odlaže ustanak, Loma ostavlja kod njega Mutapa, Garašanina, Vučića i druge zaverenike da ga čuvaju u Crnući i da ne ode Turcima, a on odlazi da sprema narod na novu bunu. Oružanom akcijom u Jasenici Loma započinje i drugi ustanak, pre njegovog javnog obnarodavanja u Takovu. Loma nestrpljivo prelazi zatim u svoju kačersku knežinu, opkoljava Rudnik i osvaja ga 10. aprila 1815.god.
„Pošto je opkolio grad, kad se smrklo, Lomo naredi da svaki vojnik naloži po deset vatri, i da neprestano pored tih vatri vojnici pretrčavaju tamo i ovamo, tako da Turcima, koji to iz grada gledaju, izgleda da ima vojske u Srba mnogo, kao na gori lista. Srbi su bili na ovim položajima: na Zvezdi, Javoru, Marjancu, na Selakovića livadi i na Azni i Kraljevici. Mnogi savremenici a kasnije i istoričari svi odreda tvrde da je Arsenije Loma prvi počeo drugi ustanak i tako primorao Miloša Obrenovića da se stavi na njegovo čelo. Loma je, dakle, počeo vojne operacije još 8. aprila, dok je 11. i 12. aprila konačno rešeno javno obnarodovano u Takovu da se ustaje ponovo na turke. I opet je prvi utvrđeni grad koji je napadnut bio Rudnik i ponovo se vojvoda Loma na njemu sukobio sa Agom Tokatlićem, kojega je sa Rudnika prvi put najurio 6. marta 1804.godine. U ovom drugom sukobu oslobađajući utvrđeni Rudnik po nevremenu, Loma gine. Pogođen je kuršumom iza uha dok je ispraćao, uz veru, Tokatlića i njegove ljude. U času smrti Arsenije Loma imao je oko 40-45 godina.
Vuk Karadžić, koji je bio dobro obavešten, ali i često kritičan kada je opisivao događaje iz ustanka, tvrdi da je Loma po svaku cenu želeo da ubije Tokatlića, rudničkog zlotvora, pa je, bez obzira na zakletvu „na najtvrđu veru - na hleb i so", naredio svojoj četi da presretne Turčina i ubiju ga. On tvrdi da je Tokatlića na putu za Užice ( na mestu sadašnje rudničke škole) presreo, sa drugom, izvesni Martinović iz Bosute, i tražio da mu aga vrati ranije oduzete pištolje. Pošto aga to nije želeo Martinović opali iz puške na Tokatlića, a kad priđe Turčinu da mu iz pojasa uzme oružje ranjeni aga uzvrati i ubije ga. Onaj drugi Srbin dotuče Tokatlića. Nastane pometnja među Srbima i Turcima, ali tada brzo reagova Loma, pa umiri zavađene strane. Rudničkog muselima Tokatlića zakopali su gde je i poginuo.Njegov sestrić, željan osvete zbog ujaka, pokuša da ubije Lomu jataganom, ali mu to ne uspe. Turčin uvreba trenutak, trgne pištolj, skreše Lomi u potiljak, pa obode konja i odlete put Užica. Loma padne s konja i ubije se o zemlju još više jer je njemu bilo na kantar 110 oka. Kad Srbi to vide, potegnu oružje i poubijaju gotovo sve ostale Turke. Teško ranjenog Lomu prenose u kuću Marka Rakića, bliskog rođaka Lominog zeta Periše Rakića, gde je i umro i pored čije je kuće i sahranjen. Ubistvo Lome jako je pogodilo Miloša. On to i ne krije u svojim sećanjima:,, Jako me je ovo opečalilo budući da u početku boja prvog i iskrenog druga izgubim." Na spomeniku, koji je podignut u slavu izginulim ratnicima iz prvog svetskog rata, 1926.god, i u koji su prenete Lomine kosti piše: „U postolju ove piramide počivaju posmrtni ostatci Arsenije Lome vojvode kačerskog". Na česmi, podignutoj još 1899.god. stoji natpis: „Blagorodni narod sreza kačerskog podiže ovaj spomenik vojvodi Arseniju Lomi". Značaj kačerskoj junaka najbolje su opisali Milan Đ. Milićević i Konstantin Nenadović. „Loma je bio junak u boju, mudar na dogovoru, zato je svud bio uvažavan. Grdne je rane imao. Stasa je bio visoka, snage krupne, pune, smeđ, dugih, a retkih brkova, niz leđa mu je uvek visila pletenica kose, a na sebi je svakakad nosio zelenu dolamu. On je bio i veliki ustalac za narodnu stvar. " Loma nije bio samo ratnik i megdandzija, nego stvarni organizator Prvog a posebno Drugog ustanka. I uvek među prvima koji su smelo ulazili u prelomne događaje oba ustanka. Otuda je njegova ličnost ne samo lokalnog značaja, nego i ugrađena u samo tkivo srpske revolucije s’ početka XIX veka.
