Srednjovekovni novac
Pored Brskova, istočna Bosna, najpoznatijeg rudarskog centra i kovnice novca u XIII veku, i oblast Rudnika postaje centar rudarstva u Srbiji. Rudnik je od 1293. godine pripao kralju Dragutinu (1276-1316) i od tada počinje i veća eksploatacija ruda. U isto vreme, počela je da radi i rudnička kovnica novca iz koje izlaze u opticaj rudnički groši – grossi de Rudnico. Pored olova i srebra, iz rudnika su dobijane i veće količine bakra pa su rudničko novci bili vredniji od drugih. Pored kralja Dragutina novac je ovde kovao i njegov sin Vladislav. Kasnije su kovani groševi kralja Stefana Dečanskog i careva Dušana Silnog i Uroša Nejakog. Sve do polovine XV veka rudnička kovnica je radila pa su iz tog vremena poznati novci župana Nikole Altomanovića, kneza Lazara Hrebeljanovića i despota Stefana Lazarevića Velikog. Vladar koji je poslednji kovao novac u rudničkoj kovnici bio je despot Đurađ Branković a to je i poslednji pomen rudničkih groševa koji su se zvali aspre.
Kralj Dragutin je prvi srpski vladar koji je kovao novac sa ćiriličnim natpisom. Na njemu nije bilo ispisane titule kralja jer se Dragutin, jednostavno potpisivao sa „Stefan Rab Hristov“. Lice novca je predstavljalo vladara sa račvastom krunom na glavi, koji stoji obučen u vladarsku haljinu. U desnoj ruci drži skiptar na čijem je vrhu krst. Na naličju je predstava Hrista koji sedi na prestolu i obema rukama drži na krilu Jevanđelje ukrašeno sa pet dragih kamenova. „R“ je oznaka da je novac kovan na Rudniku a njegova težina je bila 1,90 grama. Postojalo je dve vrste kovanog novca. Krstati groševi imali su predstavu kralja kako drži skiptar dok mu je mač položen preko krila i zvali su se takođe „groševi sa mačem“. Druga osnovna vrsta bila je vrednija i teža za 20% od krstatih. Na njima se javljaju predstave vladara koji stoje da bi onda bile zamenjene predstavom vladara u ratničkom odelu koji sede na prestolu.
Vlasnici rudnika i vladari bili su u obavezi da vladaru stave na raspolaganje jednu desetinu iskopane rude. A to je donosilo prilične prihode državnoj kasi. Uz to se plaćala i carina, i to jedna desetina vrednosti od prodate robe. U većim trgovačkim i rudarskim centrima najčešće su ovo pravo naplate carine uzimali u zakup Dubrovčani i isplaćivali je odjednom godišnje. To je predstavljalo veliki prihod obzirom da je npr. despot Stefan Lazarević plaćao turcima kao celokupnu godišnju obavezu danak od 50.000 dukata. Uz rudno blago srpski kraljevi bili su veoma bogati, među najbogatijima u Evropi toga vremena. Tako su mogli, npr. graditi mnoštvo svojih velelepnih zadužbina, manastira (kralj Milutin ih je sagradio 40) ili su čak zlatom, dugo vremena, otkupljivali slobodu jer su bili u vazalnom odnosu prema Turcima. Tako je despot Stefan Lazarević obiljem novca plaćao elitnu vojsku bez obzira što je ona morala učestovati u vojnim pohodima na strani Turaka. Primer su njegovi slavni vitezovi koji su učestovali u bitci kod Angore, između mongolskog kana Tamerlana i turskog sultana Bajazita I. U bitci su se srpski teški oklopnici izuzetno hrabro i vešto poneli. Tamerlan je pobedio, zarobio Bajazita, pobio Turke do poslednjeg vojnika ali ostavio u životu sve srpske ratnike izražavajući time počast i priznanje njihovoj hrabrosti. Čak ih je obdario ženama i sve pustio da se vrate z Srbiju. Inače, srednjovekovni srpski ratnik u punoj ratnoj opremi nalazi se stilizovan, kao levi čuvar štita na Velikom grbu Rudnika.
Lice aspre Đurđa Brankovića predstavlja vladara sa račvastom krunom na glavi koji obučen u ratničko odelo sedi na prestolu. U desnoj ruci ispruženoj u stranu drži podignuti mač a u levoj kuglu sa jednostrukim krstom. Ćirilični natpis glasi - despot Đurađ. Naličje predstavlja lava otvorenih čeljusti sa velikom glavom i repom. Natpis počinje ispod lavlje glave i glasi – Rudnik. Predstava propetog lava sa naličja Đurđeve aspre nalazi se stilizovana na Velikom grbu Rudnika u funkciji desnog čuvara štita.
