Putopis sa Rudnika - Miloš Rajković

Oko snažnog rudničkog planinskog masiva obavila se plodna šumadijska ravnica te se na relativno malom prostoru našlo sve čime priroda može da obdari čoveka – od plodnih dolina koje presecaju reke što zemlji daju snagu, do planinskih vrhova sa izvorima bistre ledene vode...

Geografski gledano Rudnik je prva planina južno od Karpata. Udaljena je svega stotinak kilometara od Beograda. Posmatrano s turističkog aspekta, za Rudnik bi se moglo reći da je zahvaljujući prirodnim karakteristikama i kulturnom nasleđu jedan od ozbiljnih turističkih potencijala u Srbiji!

Uz još osam vrhova iznad hiljadu metara, najviša kota na Rudniku je Veliki Šturac, na 1.132 m nadmorske visine.

Rudnik čini hidrografski čvor u Šumadiji, razvođe između reka Velike i Zapadne Morave i Kolubare. Sa severne strane planinu opkoljava reka Jasenica, desna pritoka Velike Morave, sa zapadne izvorišni kraci Despotovice, leve pritoke Zapadne Morave, a sa južne i jugoistočne Gruža, takođe leva pritoka Zapadne Morave. Drugim rečima, područje planine Rudnik izvorište je najvećih šumadijskih reka. Pored pomenutih tu su i Lepenica, desna pritoka Velike Morave i Ljig, leva pritoka Kolubare. Obilje voda moglo bi se koristiti na bezbroj načina u poljoprivredi, ali i turizmu.

Varošica Rudnik, privredni i administrativni centar regije, bila je središte žive rudarske delatnosti mnogo pre dolaska Slovena. Pre Rimljana ove su krajeve naseljavali Iliri i Kelti. Rudnik je, međutim, poznatiji po nalazima iz antičkog perioda. Pretpostavlja se da je tu bio centar rimskog rudarstva u Srbiji. Prema arheološkim tragovima može se zaključiti da je na Rudniku bilo veliko rimsko naselje sa kovnicom novca. Za Rudnik su se borili i srpski vladari i feudalci. Dinar kralja Dragutina, kovan na Rudniku, prvi je srpski dinar sa ćiriličnim natpisom. U 14. veku ovde su svoje kolonije imali Dubrovčani i Sasi, a poseban značaj Rudnik dobija posle pada Novog Brda, 1441. godine.

Od Turaka su ovaj kraj oslobodili Karađorđevi ustanici. I danas živi legenda po kojoj je ozloglašeni Salih-aga, zulumćar i siledžija, koga je narod nazvao Rudnički bik, preobučen u ženu pobegao pred oslobodiocima. Od silnog straha zaboravio je sina, desetogodišnjeg dečaka. Kada dete izvedoše pred Karađorđa, on ga darova stoparcem i naredi da ga vrate ocu te konjanici pohitaše i u blizini Čačka dete predadoše odbeglom Salih-begu.

O bogatoj istoriji Rudnika možda najbolje svedoče brojni manastiri, gotovo pravilnoraspoređeni u njegovom podnožju, Vraćevšnica, Voljavča, Blagoveštenje, Nikolje. Manastir Vraćevšnicu podigao je 1428. godine Radič Postupović, u narodu poznatiji kao Oblačić Rade. On se zavetovao svom zaštitniku Svetom Georgiju da će, ukoliko se živ vrati iz boja na Kosovu, podići hram. Od tog vremena ovaj manastir predstavlja živo vrelo srpske duhovnosti. Manastir je u više navrata paljen i pustošen, ali se život u njega uvek vraćao novom snagom.

Manastirska crkva poslednji put je oslikavana 1737. godine, rad živopisca Andrije Andrejevića sa braćom. Crkva je prekrivena zidnim slikama od temelja do slemena, a najlepši živopis – sveta Trojica sa saborom anđela, nalazi se na plafonici. Crkveni ikonostas sa sv. Dverima potiče iz 1754. godine, izuzev četiri prestolne ikone koje je darovao Miloš Obrenović, što potvrđuje zapis na kojem piše da su rađene u Kragujevcu 1824. godine.

U manastiru Vraćevšnici 1812. godine održana je skupština koju je sazvao vožd Karađorđe, na kojoj su objavljeni zaključci Bukureškog mira. Skupštini je prisustvovao i konzul Ivelić, izaslanik ruskog cara Aleksandra I, u čije je ime, nad moštima sv. Kralja Stefana Prvovenčanog, primio zakletvu vernosti srpskog naroda, i u ime carevo razdelio ordene narodnim starešinama. Karađorđe je dobio lentu sv. Ane, a ostali veliki Krst istog ordena.

Na Cveti 1815. godine iguman manastira Vraćevšnice Melentije Pavlović odslužio je u toku noći svetu liturgiju, pričestio kneza Miloša i ustanike, koji su odatle otišli u Takovo gde ih je narod čekao pred crkvom pod velikim grmom. Tu je knez Miloš pozvao narod na ustanak, a Milentije Pavlović pod krstašem barjakom zakleo saborni narod na vernost knezu. U ovom manastiru knez Miloš je, kasnije, sahranio svoju majku Višnju i svog velikog prijatelja Melentija Pavlovića, prvog mitropolita obnovljene Srbije.

Danas, prolazeći kroz manastirsku kapiju, ulazite u jedan sasvim drugačiji svet. Ljubazne kaluđerice će vam ponuditi tradicionalno posluženje – slatko, hladnu vodu, kafu i rakiju. Čak i ako vas kulturno- istorijsko nasleđe ne zanima previše, manastir Vraćevšnicu vredi posetiti zbog gotovo nestvarnog mira kakav se retko gde može doživeti i u kojem je blagotvorno provesti makar i nekoliko trenutaka. A, obilazeći planinu sa južne strane, mogu se posetiti i manastiri Voljovača, Nikolje, Blagoveštenje.

Planina Rudnik, čista je i svetla, sa crkvom koju ne možete de ne primetite ma iz kog pravca da dolazite. Dominira nad naseljem i kao da ga spaja s nebom. Podigli su je meštani nedavno, pa su u gradnji korišćeni i neki savremeni materijali poput tegole i prohroma, ali sve deluje lepo i skladno. U centru varošice nalazi se spomenik rudaru, nekoliko trgovina i restorana i pomenuti hotel "Neda Zamid" sa oko 160 ležajeva, zatvorenim i otvorenim bazenom, SPA centrom, diskotekom. Okrenut je pre svega dečijem i omladinskom turizmu uključujući letnju školu košarke na četiri osvetljena terena.

Na pet-šest kilometara od varošice, u pravcu planinskih vrhova, nalazi se "Šumska kuća" osim ostalog, nadaleko poznata i po svojim lepinjama s kajmakom. U vlasništvu je JP Srbija šume. Zanimljivo mesto u koje vredi svratiti uprkos činjenici da je prilazni put u lošem stanju, jer je izgrađen dvadesetih godina prošlog veka za izvlačenje drveta iz šume i do danas nije obnavljan. Od "Šumske kuće" ka planinskim visovima može se samo terenskim vozilom. Tuda će se, ako se planovi ostvare, protezati žičara do samog vrha planine.

Kasnije se uveravamo da je jarmenovački hotel "Karađorđe" pust. Nekada je on privlačio u ovo mesto turiste iz Beograda, Novog Sada i drugih gradova. Dolazili su tu na pripreme fudbaleri Partizana, OFK Brograda, Zvezde pa i Rijeke. Od onda je menjao vlasnike, a posle tragičnih događaja u Hrvatskoj 1995. godine u njemu je našlo utočište nekoliko desetina izbegličkih porodica. Hotel se nalazi na većem posedu na kojem je moguće izgraditi sportske terene svih vrsta, pa i obnoviti postojeći olimpijski bazen. Kako je Rudnik vazdušna banja još od 1922. godine, budući vlasnik ovog hotela imaće najširi spektar mogućnosti za razvoj turizma – od rekreativnog, lovnog, sportskog, zdravstvenog do elitnog.

Zbog izuzetno velike količine ozona u vazduhu, sredinom prošlog veka za Jarmenovce se zainteresovala i OUN koja je imala nameru da ovde napravi ogledni centar. Neki objekti izgrađeni u tom periodu još su u upotrebi. Ipak, iz ko zna kojih razloga, sve je ostalo na pokušaju. U svakom slučaju posle privatizacije hotela i njegovog puštanja u rad, Jarmenovci ponovo mogu postati turistička destinacija zanimljiva mnogima, jer su od Topole udaljeni tek sedamnaestak kilometara, a do Beograda preko Mladenovca nešto više od osamdeset kilometara od čega gotovo polovinu čini autoput.

Na povratku sa Rudnika, na putu za Topolu, uživajući u vožnji kroz nestvarno lepe pejzaže, svraćamo u vinariju Aleksandrović gde nas dočekuje gospodin Boža Aleksandrović. Nekada perspektivni agronom, gospodin Aleksandrović je odbio ponudu da ostane na fakultetu i odlučio da se vrati u rodnu Vinču i obnovi porodični vinograd, ali i nekad čuveno vino marke "trijumf", jedno od vina iz podruma kralja Aleksandra Karđorđevića, koje je namerno gurnuto u zaborav. I teškim radom i ogromnom upornošću, uspeo je. Na konstataciju da obilazak njegove vinarije čini da načas pomislite da ste u Francuskoj ili Italiji, osmehuje se pomalo setno i umorno. Ne krije zadovoljstvo postignutim, ali i gleda u budućnost. "Problem je radna snaga – kaže. Nema je dovoljno. Nekad su ovde nalazili posao Rumuni, ali ih više nema. Otišli su put evropskih zemalja. A sa vinogradom se ne može lako. Znate kako se kaže: rakija traži gospodara a vino slugu!" – kaže i opet se osmehne sa malo manje sete. Na pitanje da li bi Srbija mogla da ima na desetine ovakvih vinarija, odgovara: "Mogla bi, i ja bih bio najsrećniji da ih ima, pomogao bih znanjem i iskustvom, ali težak je to i neizvestan posao, malo ko hoće u to da se upusti..."

Produžavamo ka Beogradu i svraćamo na Oplenac. U kraljevom podrumu obavljaju se poslednje pripreme za otvaranje vinarije za posetioce koji će ovde moći da vide potpuno očuvan vinski podrum, koji su projektovali i izgradili francuski stručnjaci dvadesetih godina prošlog veka. Raritet su sačuvana vina iz tog perioda koja je neki dovitljivi podrumar sklonio posle rata od komunističkih vlasti. U jednom buretu dočekalo je kraj dvadesetog veka i svetlost škiljavih, podrumskih sijalica.

Od Topole do Beograda stigli smo začas.

Kao što rekoh, Rudniku i Šumadiji Bog je dao sve. Sad je red na nas...