Poslednji obućar Rudničko-takovskog kraja

Ivan Miletić sa Rudnika poslednji je obućar u rudničko-takovskom kraju. U porodičnoj kući ima malu radionicu od tri kvadrata i vreme provodi popravljajući cipele komšijama i rođacima.

--Ljubav prema obućarskom poslu nasledio sam od oca Milana koji je bio čuveni rudnički opančar kod koga su i Beograđani dolazili da pazare opanke. Još u najranijem detinjstvu zaljubio sam se u miris
štavljene kože i taj osećaj traje i danas.

Naravno, naslućujući vremena koja dolaze, a i po preporuci oca koji je bio veoma uman čovek, opredelio sam se za zanat obućara, ali tek nakon što sam tri godine proveo kao šegrt i još toliko kao kalfa kod čuvenog milanovačkog obućara Žula Topalovića. Tek onda, kada je Žule procenio da sam ušao u tajne zanata pravljenja cipela, mogao sam sebe da nazovem majstorom, ali i tada veoma bojažljivo - kaže Ivan.

Shvatajući da je provincija pretesna za njegovo dokazivanje u majstorijama izrade cipela, Ivan Miletić se pedesetih godina preselio u Beograd, gde su po prirodi stvari najpre stizale sve svetske novotarije, pa i u pravljenju cipela. Dugo je radio u društvenim firmama, a potom je otvorio privatnu radnju za proizvodnju i popravku cipela i tu je dočekao i penziju.

-- I u našem zanatu je postojala nekakva rang-lista najboljih obućara, a ja sam na toj listi bio jedan od 10 najboljih koji su radili u Beogradu. Bez premca, najbolji među nama bio je majstor Aca Bugarin koji je radio za privatnu obućarsku radnju Glogovac koja se nalazila u Knez Mihailovoj ulici, preko puta Američke čitaonice, gde su se pravile cipele za Tita, ali i za mnoge druge visoke ličnosti iz sveta, koji su u Beograd dolazili samo radi cipela iz ove radnje. Mnogi smatraju da je i kod nas i u svetu industrija obuće uništila obućarski zanat, ali se Ivan ne slaže sa takvim mišljenjem.

-- To je samo delimično tačno. Istina je da većina naroda kupuje industrijske cipele, ali ljudi iz visokog društva u svetu nose isključivo cipele ručne izrade. Takve cipele se prave od najboljih materijala, traju godinama i veoma su skupe. Uostalom, u Parizu, Rimu, Minhenu, Londonu, nećete naći nijednog poslovnog čoveka koji ne nosi cipele ručne izrade, jer ne pitaju za cenu - kaže Miletić.

Godine kada je Ivan pravio najbolje cipele za najveće beogradske frajere daleko je iza njega, kao i vreme boemisanja u beogradskim kafanama.

Zaboravljeni zanati

Poslednjih decenija nestalo je na desetine starih zanata. Danas mnogi ne znaju čime su se bavile terzije, abadžije, sarači, kolari, korpari, sapundžije, voskari, pinteri, užari... a zaborav će, sasvim izvesno, uskoro pokriti i zanat obućara - kaže Miletić.

Tasićeva cipela broj 57

Dok je držao obućarsku radnju u Beogradu, on je, kao i svi dobri majstori, imao stalne mušterije. Ivan se najčešće seća glumca Ljubiše Samardžića i košarkaša Tasića.
-- Smoki je nosio cipele broj 47 i bio mi je stalna mušterija, ali je, po broju cipela, neprevaziđen košarkaš Tasić, koji je igrao u OKK Radnički. On je nosio cipele broj 57 - veli Miletić.

http://www.vesti-online.com