U selu više nema života

Reporteri "Novosti" u Trudelju, u Rudničko-takovskom kraju, koji je stradao u klizištu: Gotovo sve puteve odnela voda. Bogata domaćinstva postala prava pustoš. Spasli komšiju iz blata.

GORNjI MILANOVAC - Selo Trudelj. Prema poslednjem popisu svega oko 150 domaćinstava raštrkanih po obroncima Rudnika. Matići, Martinovići, Damljanovići... sve su to familije starosedelaca, koji ovo mesto naseljavaju više od 200 godina. Svi oni krajem prošlog veka izgradili su velike kuće, pored onih starih, trošnih. Planirali da ovde nastave živote, ali ono što im se dogodilo krajem prošle nedelje, kada su im se čitava rudnička brda obrušila na domove, neke od njih odavde će oterati zauvek.

Do Trudelja se danas teško može doći autom, jer je gotovo sve putne prilaze odnela ili voda ili zemlja. Do zaseoka Roslova stižemo pešice, a usput jedino srećemo na desetine smukova. Prvo nailazimo na kuću Milana Damljanovića (81). Sve pusto. Nigde ni glasa. Do stepeništa dvospratnice stiglo celo brdo. Zemlja zatvorila vrata. Nešto niže vidimo stariju kuću. Ona se još, čini se, bolje drži od ove nove.

- Ima li koga?! - vičemo sa kapije.

Iz kuće izmile Milanov sin Dragan (57). Pitamo ga za zdravlje. On samo ćuti i gleda u ono brdo. A onda nas upita:

- Čujete li kako kuća još pucketa? Vidi kako se zidovi razdvajaju. Ovde više života nema...

Onda težak i dubok uzdah. Potom nastavi:

- Možda je i bolje što se ne oženih. Kud bih sada sa decom i ženom?

Ovim rečenicama kao da skide onaj kamen što mu ležaše na srcu, i pronađe odušak za svoju veliku muku što osta neženja.

- Oca i majku sam uspeo da iznesem kroz prozor. Odveo sam ih kod sestre na Rudnik. Ne smem da ih vratim da vide ovo. Srce bi im puklo. Gde ćemo i šta ćemo, još ne znam. Ali ovde se ne može živeti... Milovanu Damljanoviću se srušio odžak. Šta misliš, da li to znači da nam je ovde ognjište ugašeno? - pita nas Dragan.

Ostavljamo Dragana u njegovoj tišini, koju jedino preseca lomljenje stabala u brdu. Zemlja se još kreće. Nekoliko stotina metara dalje urušena kuća Martinovića. Radoslav, Javorka i njihov sin Dejan iseljeni su u dom Mesne zajednice. Ono što je do juče bilo bogato seosko domaćinstvo sada izgleda kao prava pustoš. Ko zna koliko je hiljada kubika zemlje zatrpalo sve što su godinama stvarali. Jedino ostala štala. Čuju se jaganjci.

Srećemo Miliju Baltića, predsednika MZ Trudelj. Priča kako je za tili čas ova pitoma planina postala njihov najveći nerijatelj.

- E, sine moj, da mi je ovo neko juče pričao, ne bih mu poverovao. Niko, pa ni oni najstariji, ne pamte ovakvu nesreću. Kao da je priroda odlučila da nas sve odavde zbriše. Bez domova ostadoše mnoge porodice. Da nas ovo ne snađe, sada bi selo bilo tako živahno... na sve strane traktori, svi u njivama, plastenicima... A vidiš sada sve sama tišina. Teška tišina...

Kaže nam da se sve dogodilo za par sati.

Ljudi su ustali ujutru rano, oko pola šest. Tada je već počela da se sa svih strana obrušava zemlja. Bežali su ljudi. Iznosili stvari iz kuća, izvlačili stoku.

Pitamo da nije neko povređen.

- Srećom, nije, svi ostadoše zdravi. Pamtićemo ovo čudo što nas zadesi po još nečem. Dragan Martinović, kome je takođe kuća sva ispucala, spasao je komšiju Dragoljuba Stanoševića, koji je krenuo putem ne sluteći da je brdo sve prekrilo. Bio se strmeknuo u rupu koju je napravilo klizište. Blato ga je pritiskalo i stiglo do grla. Dođe Dragan sa još komšija i jedva ga iščupaše. Dragoljub se beše već oprostio od života...